Veoma mi je drago što ste posvetili pažnju tom pitanju, budući da apstraktna priroda rada u ovoj tehnološkoj eri ostavlja onog ko ga obavlja nezadovoljnim.
Nezadovoljstvo navodi ljude da kompenzaciju potraže drugde, pri čemu podložnost sugestijama raste geometrijskom progresijom, u zavisnosti od broja osoba u pitanju, a takvo stanje stvari dovodi do masovnih mentalnih poremećaja koji mogu dostići epidemijske razmere.
Decentralizacija, naprotiv, ostavlja prostor za formiranje malih društvenih jedinica: svako bi trebalo da poseduje sopstvenu parcelu zemljišta, gde bi ponovo oživljavao sopstvene instinkte. Posedovati zemlju psihološki je zbilja veoma važno, i taj značaj ništa ne može da zameni.
Mi stalno zaboravljamo da smo primati i da moramo da vodimo računa o tim primitivnim slojevima svoje psihe. Zemljoradnik je još u dodiru s tim slojevima: kad obrađuje zemlju, delokrug mu je veoma ograničen, ali mu prostor po kojem se kreće pripada.
Industrijski radnik je pak nesrećno biće, lišeno korena, a rezultat njegovog rada nije realan već apstraktan: novac. U prošlosti, zanatlija je crpeo zadovoljstvo iz vlastitog rada jer je video njegove opipljive plodove i pronalazio način da se u svom zanimanju izrazi, ali sada nije tako. Pre svega, radnik je odgovoran samo za mali segment gotovog proizvoda; drugo, proizvod se prodaje, nestaje, i on više nema nikakve veze s njim.
Pošto je nagrada u psihološkom smislu neodgovarajuća, radnik se buni protiv svog poslodavca i protiv „kapitalizma” u celini. Svima nam je potrebna hrana za dušu, ali je takvu hranu nemoguće pronaći u gradskim zgradurinama bez trunke zelenila ili drveta u cvetu.
Odnos sa prirodom je neophodan. Ja sâm sam samo kulturni fizikalac, ali mi gajenje krompira pričinjava veliku radost. Skloni smo da Carstvo Božije tražimo u spoljašnjem svetu umesto u vlastitoj duši, a to naročito važi za socijalizam. Individuacija je proces usmeren ne samo naviše, već i naniže: bez tela, ne bi bilo ni psihe, te stoga ni individuacije. No naš civilizacijski potencijal nas je odveo pogrešnim putem. Tako, recimo, američki radnik koji poseduje samo jedan automobil smatra sebe siromaškom, jer ih njegov šef ima dva ili tri. To je simptomatično za besmislenu potragu za materijalnim dobrima.
U isti mah, međutim, imamo potrebu da se projektujemo na stvari koje nas okružuju. Moje biće nije ograničeno na moje telo: ono se proteže na stvari koje sam napravio i na sve ono što me okružuje. Bez njih ne bih bio to što jesam; ne bih bio ljudsko biće, već samo čovekoliki majmun, primat. Sve što me okružuje deo je mene, i upravo je zbog toga iznajmljeni stan toliko ubitačan: pruža tako malo mogućnosti da izrazimo sebe. U standardizovanom stanu, u standardizovanoj sredini, lako je izgubiti osećaj sopstvene ličnosti, sopstvene individualnosti.
Ljudska zajednica se zasniva na ličnim odnosima. Tamo gde se ljudi neprestano smenjuju ne može se razviti nikakav kolektivni život. Kuća namenjena jednoj porodici, kuća u vlasništvu svojih stanara, daleko je poželjnija jer neminovno stvara osećaj trajnosti.
Ako čovek lično doprinosi oblikovanju vlastitog okruženja, ono će odražavati ličnost svog tvorca. Zato kolektivnim farmama Sovjetskog saveza nedostaje duša, dok su ljudi koji na njima žive otupela i nesrećna masa: njima je oduzeta svaka mogućnost individualnog izraza.
* Isto važi i za kapitalizam: oduzimanjem mogućnosti upravljanja vlastitim radom, radnik biva opljačkan, i to i oseća. Stoga naš ekonomski sistem mora da mu ponudi nešto drugo, što bi u celosti bilo u njegovim rukama; naročito mu se mora omogućiti neko zanimanje po sopstvenom izboru u slobodno vreme, a to je najlakše ostvariti privatnom kućom za sebe i svoju porodicu, vrtom. Ekonomski nedostaci zacementiranog, stalnog prebivališta sa sledstvenim pomanjkanjem mobilnosti od manjeg su značaja i mogli bi se kompenzovati.
Život u malom gradu poželjniji je od života u metropoli – politički, društveno i u pogledu odnosa u zajednici. Veliki gradovi su odgovorni za naš osećaj da smo iščupani iz korena.
Švajcarci su kao narod mentalno uravnoteženiji i manje neurotični od ostalih jer mi imamo sreće da živimo u mnogobrojnim malim gradovima. Ako mi se ne dâ ono što je mojoj psihi potrebno, postajem opasnost i po sebe i po druge.
Pošto vlada u našoj zemlji nerado pomaže projekte namenjene zajednici, oni koji se realizuju su utoliko autentičniji i dragoceniji.
Zatočena životinja se ne može vratiti u slobodu, ali čovek može: to neprestano vidamo. Vidimo naše radnike kako održavaju svoje male povrtnjake u gradovima i po njihovom obodu: ti su povrtnjaci izraz ljubavi prema prirodi i prema svom sopstvenom komadiću zemlje. Sa skraćivanjem radnog vremena sve veći značaj poprima pitanje slobodnog vremena, kada smo slobodni od spoljašnjih nameta i ograničenja, i kada možemo ostvariti sebe. Ja toplo podržavam ideju da ljudski život treba da se veže za zemlju, gde su mu koreni.
Carl Gustav Jung
